Epizoda 2: Pretentious Much?

KINO NO TABI

A.C.G.T. studio, 2003.
14 epizoda

Kino je profesionalna putnica – naoružana revolverom kojim vešto barata i odevena u šljampavi kišni mantil nalik na detektive iz noir filmova, Kino obilazi svet na svom motorciklu, u svakoj zemlji provodeći samo onoliko koliko je neophodno. Oh, i umalo da zaboravimo: njen motorcikl se zove Hermes i ume da govori. Ne samo to: povremeno je jedini glas razuma, jer zemlje kroz koje Kino putuje nisu baš oličenje prizora sa turističkih razglednica. Na svojim putovanjima, Kino će posetiti zemlju tuge, zemlju vidljivog bola, zemlju proročanstava i slične lokacije primamljivih naziva, susrećući se s brojnim manje ili više razumljivim običajima i tradicijama.

S jednostavnim, gotovo dečijim dizajnom poput slikovnice i zapletima koji balansiraju između melanholije i morbidarija, uvek veselo otkrivajući mračnu stranu ljudske prirode, može se reći da „Kino no Tabi“ najviše nalikuje na kolekciju filozofskih bajki za odrasle. Ideje koje serija iznosi tokom putešestvija kroz imaginarne zemlje iskazane su na suptilan, lirski način pa ma koliko brutalne bile, a ljubitelji pozorišta prepoznaće uticaj eksperimentalnog teatra 20. veka, od opusa Bertolda Brehta do „Čekajući Godoa“ Semjuela Beketa. Ali čak i ako teatar apsurda i egzistencijalistička filozofija francuske škole ne spadaju u vaša uža interesnovanja, nemojte strahovati – „Kino no Tabi“ nije ni hermetično, ni pretenciozno delo. Tu je da vas uvuče u svoju poetsku atmosferu i natera da malo mozgate nad različitim aspektima ljudskog bitisanja. Uostalom, koliko god da ovaj anime ume da mudruje nad beznađem našeg postojanja, i sam njegov podnaslov prenosi određenu poruku. Pun naziv serije glasi – „Kino no Tabi: This Beautiul World“.

ERGO PROXY

Manglobe, 2006.
23 epizode

Posle katastrofe koja je većinu planete učinila nenaseljivom, jedina mesta u kojima postoji kakvo takvo društveno uređenje su gradovi-kupole. Pod njihovim okriljem razvija se napredna civilizacija, tehnološki superiorna i potpuno očišćena od zločina. Ali idiličnu situaciju remeti bekstvo jednog moćnog humanoida iz laboratorije gde je bio zatočen. Pod njegovim uticajem, androidi u službi ljudi bivaju zaraženi Kogito virusom i počinju da ubijaju sopstvene vlasnike. Unuka regenta koji upravlja Romdome-om, Ri-l Majer, započinje istragu tih ubistava, ali jedino što uspeva jeste da navuče na sebe bes izazivača svih nevolja. Rešena da istera stvar do kraja, Ri-l napušta sigurnost Romedomea i sa svoja dva saputnika kreće u putovanje po mračnom i negostoljubivom svetu.

Osnovna tema Ergo Proxy je putovanje u potrazi za odgovorima. Ekipa oko Ri-l posećuje kupole i sklapa deo po deo slagalice u vezi sa svetom, razlogom postojanja i identitetom svakog od tri člana posade. Ako bi se izdvojila dominantna škola misli koja je inspirisala autore, to bi bio Dekartov racionalizam, to jest definisanje postojanja preko sopstvene misli o sebi. Nemojte da vas ovo uplaši, serija je daleko zabavnija nego što se iz ovod dosad rečenog može naslutiti, iako “zabavna” možda i nije prva reč koja padne na pamet u vezi sa ovom serijom. Epizode variraju od veoma intenzivnih i šarenih do onih koje bi naterale Dobricu Erića da u sunčano majsko jutro puca sebi u glavu iz dvocevke.  Većina epizoda je inspirisana nekim delom kulturne baštine, bili to Ofelija, Čekajući Godoa, ili Diznilend i Milioner.
Serija je kamerna po broju likova, uglavnom je to neki uži krug oko Ri-l, Vinsenta i Pino. Mada je osnova radnje jasna, serija je krcata simbolikom i omažima, od kojih se neki lako prepoznaju, a neki baš i ne. Uz to, postoji ogroman uticaj egzistencijalističke filozofije, fragmenti religijske misli i uticaj Vilijema Gibsona. Uglavnom, trebaće vam makar obilazak Wikipedije za potpuno razumevanje serije, ali užitak pruža i sama bazična radnja koja se može shvatiti  bez magistrata iz filozofije i konzumiranja Tarabićevih rajskih pečuraka. Ova serija, kao uostalom i ostale iz ovog odeljka, svakako nije preporučljiva gledaocima koji su tek krenuli sa animeom, a ni onima koji od animea traže nepretencioznu laganu zabavu. Nas 10% će uživati u potentnom filozofskom delu, dovoljno mračnom i inteligentnom da zadovolji naš prokleto savršeni ukus.

NOEIN

Satelight, 2006.
24 epizode

Letnji raspust između osnovne i srednje škole počeo je naopako za našeg protagonistu Jua – umesto da uživa u poslednjim bezbrižnim danima sa starim drugarima, majka ga je zatvorila u kuću i naredila mu da štreba za prelazak u elitnu školu u Tokiju. Ju će pokušati da pobegne od kuće sa svojom najboljom prijateljicom Harukom, koja opet muči svoje muke – devojčicu, naime, proganjaju bića iz paralelne dimenzije, rešena da se domognu nečega što jedino Haruka može da im pruži. U pokušaju da zaštiti Haruku, Ju će se suprotstaviti misterioznom strancu iz drugog sveta, samo da bi se ispostavilo da je ovaj zapravo – glavom i bradom Ju. Petnaest godina stariji, osedeo od muke i ogorčen na život, ali i dalje Ju. Novopristigli Ju će pokušati da Juu, Haruki i njihovim prijateljima objasni da su svi paralelni svetovi krenuli da se stapaju u jedan, kao i da samo Haruka to može da zaustavi.

Ukoliko se pitate šta ova gorko-slatka Sci-Fi priča o odrastanju i prijateljstvu traži u odeljku koji se bavi filozofijom, odgovor glasi: zato što zaplet počiva na teoriji kvantne mehanike, po kojoj se univerzum sastoji od milijarde paralelnih svetova u kojima žive paralelne verzije nas samih. Ne bojte se, „Noein“ ne zahteva od vas doktorat iz teorijske fizike da ispratite radnju – ono što seriju čini tako sjajnom jeste to što polazi od zahtevnih osnova, a uspeva da na ubedljiv način ispriča dirljivu ljudsku priču, osvrnuvši se čak i na čuveni paradoks Šredingerove mačke. Uostalom, nećete svaki dan naići na anime u kome su protagonista, njegov džangrizavi rival, megalomanski nastrojeni glavni negativac i tajanstveni starac koji je tu da u pravom trenutku udeli pravi savet – ista osoba.

SERIAL EXPERIMENTS LAIN – of the mind

Triangle Staff, 1998.
13 epizoda

Prva epizoda „Serial Experiments Lain“ počinje nezaboravno – svedoci smo samoubistva izvesne srednjoškolke koja se bacila nebu pod oblake s vrha jedne tokijske višespratnice. Nedugo posle njene smrti, Lain, devojčica iz istog razreda, prima mejl s onog sveta s potpisom pokojnice i porukom da je još uvek živa u „mreži“. Zaintrigirana, Lain će se upustiti u psihodeličnu cyber avanturu u kojoj će najteže biti odrediti šta je stvarnost, i nakon koje ćete svaki put kada ugledate dalekovode da se setite ove serije.

„Serial Experiments Lain“ – za prijatelje, samo „Lain“ - predstavlja rezultat saradnje između producenta Jasujuki Uede i dizajnera Jošitoši Abea, kao prvo delo u okviru njihovog nezvaničnog projekta koji su kritičari nazvali Velikom filozofskom trilogijom. Teme kojima se „Lain“ bavi su virtuelna stvarnost, odvojenost tela i duha, uticaj tehnologije na um, nastanak informacionog društva i žešće zeznut egzistencijalizam. Da se ne lažemo, „Lain“ je tvrd orah za odgonetanje: Ueda je čak i priznao da su mnogi elementi radnje – kao na primer prokleti vanzemaljci – ubačeni samo da bi se publika našla u rebusu. Ali ostavimo po strani autorsko trolovanje - „Lain“ zaista nudi fascinantan prikaz cyber prostora kao „onostranog“ čemu težimo, i to mnogo pre doba interneta čije rađanje upečatljivo beleži, a dešifrovanje pravog smisla serije je poslastica za gledaoce koji se ne daju tako lako obeshrabriti. A smisao postoji, i u pitanju je mnogo dobra fora – samo nećemo da vam je kažemo. Mučite se malo i sami.



HAIBANE RENMEI – of the soul

Radix, 2002.
13 epizoda

Druga u nizu filozofskih serija pomenutog dvojca, „Haibane Renmei“ – u slobodnom prevodu „Pepeljasta krila“ – bavi se ljudskom emocionalnošću i osetljivošću duše. U zazidanom gradu koji izgleda kao da je sišao sa platna italijanskih slikara nadrealista, iz leptirskih čaura rađaju se devojke kojima izrastaju siva anđeoska krila. One se ne sećaju svojih prethodnih života, niti razumeju šta im je svrha i čemu krila služe, ali slute da moraju pronaći neki smisao postojanja, kako bi im bilo dopušteno da izađu iz grada i odu u svet iza zida. Pre nego što se probudila iz svoje čaure, naša junakinja pamti samo san u kome je padala s velike visine, i za razliku od drugih devojaka, čini se da neće moći tako lako da napusti grad. Stvari polaze naopako kada se u njenim krilima počnu pojavljivati pera crne boje.

Sa svojom usporenom radnjom koja se svodi na uživanje u svakodnevici, i isključivo ženskim likovima čija su burna osećanja u centru pažnje, „Haibane Renmei“ se može smatrati i pretečom intelektualne moetine, što ga čini najpopularnijim ili najomraženijim delom trilogije, u zavisnosti od toga kome taboru pripadate. Međutim, elegantna animacija, osećaj za mističnu atmosferu i zarazno dobar soundtrack od serije su napravile užitak za sva čula, a poruka priče je lako razumljiva, dirljiva i snažna, što je i najvažnije kada su emocije u središtu filozofskih preispitivanja. Nekada je zaista najvažnije oprostiti samom sebi.

TEXHNOLYZE – of the body

Madhouse, 2003.
22 epizode

Podzemni grad Luks predstavlja oličenje najcrnjih vizija distopije – društvom upravljaju mafijaške bande, privreda počiva na kopanju retkih ruda, stanovnici su opsednuti zamenom delova tela mehaničkim napravama, a čak i svetlost nije prava, nego se iluzija dana i noći postiže uz pomoć pritiska na taster. U takvom svetu tavori naš junak Ićise – po danu učesnik u nameštenim bokserskim mečevima, po noći izvor grešnih zadovoljstava za dokone mafijaške dame, Ićise živi od svog tela poput životinje, jer umom i ne ume da se služi. Kada noćni susret s jednom uticajnom damom pođe naopako, Ićise će za kaznu završiti odsečenih ruku i nogu. Lišen svog tela a opremljen novim mehaničkim udovima, bivši bokser će na mukotrpan način naučiti kako da postane čovek – što bi išlo mnogo lakše, da sam sistem na kome grad počiva nije krenuo da se urušava.

Završni deo filozofske trilogije bavi se tematikom telesnosti – u fokusu su naše najniže strasti i primarni nagoni, nasilje, seksualnost i borba za vlast, ali isto tako i usamljenost, potreba za bliskošću i želja da se uzdignemo iznad pukog animalnog postojanja. Na taj način, „Texhnolyze“ pruža možda i opipljiviji odgovor na pitanje „šta je čovek?“ nego serije koje su mu prethodile, a u tom odgovoru s punim pravom važi za jedan od najmračnijih anime naslova ikad napravljenih. Brutalan, sirov, ciničan, obojen razularenim pesimizmom od koga će nežnije duše zaboleti stomak, ali isto tako vrhunski stilizovan, melahnoličan, i potpomognut jednom od najlepših muzičkih podloga u istoriji televizije, „Texchnolyze“ je serija čiji zaključak dugo nećete moći da izbacite iz glave. Pa makar se suštinski ne slagali s njim.