Epizoda 1: Satoshi Kon

SATOŠI KON

Kuširo, 1963. – Tokio, 2010.

Satoši Kon važi za jednog od najkvalitetnijih reditelja bioskopskih animiranih filmova koji se obraćaju inteligentnoj, odrasloj publici i bave ozbiljnim temama – na zapadu, poznat je i kao Dejvid Linč animea. Zajednička crta svih njegovih filmova jeste preispitivanje podsvesti i subjektivna realnost – ono, dešava li nam se ono što mislimo da nam se dešava, ili smo samo zarobljenici sopstvenog uma. Kao vrstan pripovedač i inovativan animator, Kon je ostavio neizbrisiv pečat na to kakve smo animirane filmove očekivali iz Japana, a kada je tragično preminuo 2010. godine, mnogi fanovi su to doživeli kao kraj jedne ere i još jedan ekser zakucan u sanduk anime industrije. S obzirom da finansijski problemi sprečavaju studio Madhouse da posthumno dovrši i pusti u bioskope njegov poslednji film, „The Dream Machine“, čini se da ovaj zaključak i nije tako daleko od istine.

MILLENNIUM ACTRESS

Madhouse, 2001.
Trajanje: 1:26:39

Reditelj dokumentaraca Genija Taćibana najzad je ušao u trag Ćijoko Fuđivari, legendarnoj glumici koja je svojevremeno važila za najblistaviju zvezdu japanskog filma, sve dok se sredinom '60-tih nije povukla iz javnosti i od tad nije dala nijedan intervju. Rešen da o bivšoj divi napravi dokumentarac, Taćibana će posetiti ostarelu glumicu i navesti je da mu se otvori. Ponovo pred kamerom, Ćijoko Fuđivara pripoveda o svom životu i karijeri: kao žena, rođena je u Japanu posle Prvog svetskog rata a dočekala je osvit 21. prvog veka, proživevši tako presudno turbulentne trenutke za istoriju svoje zemlje. Kao glumicu, uloge su je vodile od istorijskih drama do naučne fantastike, obuhvativši tako čitav milenijum.

Kao poetska priča o traganju za sopstvenim snovima, sudbini jedne žene i jedne zemlje, i zlatnom dobu japanske kinematografije, „Millennium Actress“ se najviše pamti po kreativnom načinu na koji je radnja prikazana. U tipično Konovom stilu, stvarnost u kojoj se snima dokumentarac meša se sa sećanjima koje pripoveda Ćijoko i njenim filmovima odakle gledamo odlomke, sve dok se ove tri ravni toliko ne isprepletu da likovi iz sadašnjosti počinju da se pojavljuju u filmovima i sećanjima, a postaje jasno da su uspomene stare dame u velikoj meri stvar lične interpretacije (obećavamo da je priča znatno manje konfuzna kad se gleda nego kad se prepričava). Mnogi „Millennium Actress“ prvenstveno doživljavaju kao Konov omaž japanskom bioskopu '50-tih, ali po sopstvenom priznanju, Satoši Kon je tek za potrebe svog animea pogledao najveće filmske klasike i iščitao potrebnu literaturu. Njegova ideja je bila da nas uvuče u kožu glavne junakinje i prenese nam naravoučenije da je potraga za ciljem često bitnija od nalaženja istog – i u tome je nesumnjivo uspeo.



PARANOIA AGENT

Madhouse, 2003.
13 epizoda

Serija počinje napadom na dizajnerku Tsukiko Sagi, inače tvorca najpopularnije maskote u Japanu, Maromija. Sagi je napadača opisala kao tinejdžera na rolerima sa bejzbol palicom i crvenim kačketom.  Od strane medija kršten je imenom Bejzbol Batica (Shonen Bat) i postao je medijski ali i kulturni fenomen. Serija prati ljude koji su postali žrtve Malog Batice i dvojicu detektiva koji pokušavaju da reše ovaj intrigantan slučaj. Ujedno, u nekim epizodama pokazuje se reakcija društva na novonastalu pretnju.

Slično, recimo, Stand Alone Complexu, Paranoia Agent predstavlja niz epizoda koje deluju zasebno ali šire gledano pružaju uvid u veću sliku. Još tokom serije mogu se uvideti veze izme|u likova, mada sve liči na nasumično povezivanje. Tek se kasnije sklapa slagalica i svako od napadnutih dobija sopstvenu svrhu u seriji. Simbolika igra ključnu ulogu u otkrivanju zapleta, što na nivou zasebnih epizoda što na nivou cele serije. Njeno bolje razumevanje daje podrobniji uvid u karaktere i priču. Svako od likova je simbol za ponešto, što je oličeno i u njihovim prezimenima, izvedenim od naziva životinja

. Inspiracija za centralni motiv su bili pravi napadi bejzbolkama u Japanu. To je najočigledniji ali ne i jedini primer relevantnosti sa društvom kojeg u P. Agentu ima prilično. Najizraženija pojava predstavljena u seriji je prevladavanje popularnih ikona i simbola u svakodnevnom životu i njihovo uvlačenje u sve pore društva.  Kon je inače dosta hvaljen kod zbog socijalnih komentara u svojim delima, tako da će vam dobar broj scena izazvati saosećanje i prepoznavanje.  Uglavnom, ako se ne libite da bacite mozak na muke iz narodnih epskih pesama, ovo je pravi anime za vas.



TOKYO GODFATHERS

Madhouse, 2003.
Trajanje 1:28:10

Na Badnje veče, u jednom ružnom tokijskom predgrađu kakvo se retko kad pojavljuje na filmu, troje beskućnika – sredovečni alkos Gin koji tvrdi da je svojevremeno bio poznati sportista, srednjoškolka Mijuki koja je nedavno pobegla od kuće, i Hana, omatoreli transvestit i propala kraljica kabarea – u đubretu naiđu na uplakanu  bebu. Ubeđeni da im je beba poslata kao božiji znak, njih troje će se uputiti preko pola Tokija da pronađu bebinu majku, usput rešavajući i sopstvene životne probleme, onoliko koliko se dotični rešiti mogu.

Od svih ostvarenja velikog Satoši Kona, „Tokyo Godfathers“ je, štono bi se reklo, najviše family-friendly – žanrovski spada u takozvane božićne filmove čiji je cilj da vas razneže i vrate vam veru u čovečanstvo, i koje opušteno možete da konzumirate u društvu bliže i dalje rodbine bez straha od poprekih pogleda (eto ideje šta sledeći put da pustite mami kad vas priupita kakvi su vam to japanski crtaći). Međutim, Konov film ni u jednom trenutku neće skliznuti u jeftine emocije i ljigavoštinu. Uz duhovite dijaloge, dopadljive likove i savršenu ravnotežu između komedije i drame, „Tokyo Godfathers“ ne donosi samo gorko-slatku studiju ljudske prirode, već i upečatljiv obilazak nepopulanih delova Tokija u koje anime fanovi nemaju često prilike da zavire, izrastajući tako u svojevrsno ljubavno pismo koje Satoši Kon upućuje svom gradu. Na kraju vam se čak može desiti da poverujete da su na Badnje veče u dalekom Tokiju čuda moguća – a tako ubedljiv može da bude samo pravi majstor.



PERFECT BLUE

Madhouse, 1997.
Trajanje 1:21:44

Mima Kirigoe je mlada i prelepa članica ženskog tria CHAM!, koja počinje polako da shvata da ne može biti pop idol doveka I pravi zaokret  prema glumi. Međutim, neko od fanova njene karijere pop idola ima drugačije planove. U svojim prvim koracima u ulozi  glumice, Mima proživljava niz nezgodacija počev od bezazlenih pa kako film odmiče sve ekstremnijih I težih. Mučena grižom savesti I činjenicom da ljudi stradaju zbog nje, ona kreće da polako tone u bipolarnost , oličenu u ukazivanju stare Mime Kirigoe pred njenim očima. Granica između stvarnog I imaginarnog počinje da se zamućuje dok Mima spektakularno iskače sa normalnog koloseka, uspevajući da na sopstvenom ludilu izgradi karijeru glumice.
Perfect Blue je nalik na Diznijev film koji je režirao Hičkok. Mada, i da je animiran kao South Park bio bi jednako ubedljiv. Od jednostavne, dobrodušne devojke Mima postaje slučaj za Lazu, grižom savesti izludela, deprimirana i paranoična kao Dejvid Bouvi posle dva decimetra kokaina. Kvadratna. Pripovedanje je najistaknutiji aspekt ovog dela i neverovatne situacije u nizu zabunjuju kako likove tako i gledaoca svojom neopredeljenošću između realnog i imaginarnog. Nikada nećete videti anime koji je toliko nalik stvarnosti kao što je neki Konov. Pri tom ne mislim samo na scene nagosti. Mada tu su, između ostalog… Gde sam ono stao? Kritika koju Kon upućuje u ovom filmu je prema svetu filma i načinu na koji se stvarnost preko njih fabrikuje i menja do neprepoznavanja. Kroz lik Mime prikazana je dvojna priroda medijskih zvezda i to koliki je zapravo raskorak između njihove slike u javnosti i onog kakvi su zaista. Izuzetna je Konova sposobnost da i kod gledaoca izazove osećaj mešanja stvarnog i imaginarnog, prikazujući razvojni put jedne starlete, paralelan sa njenim putem za ludilo.



PAPRIKA

Madhouse, 2006.
Trajanje 1:30:34

U bliskoj budućnosti, razvijena je naprava koja ljudima omogućava da, uz pomoć avatara baš kao u video igrama, ulaze u tuđe snove i vršljaju po njima. Doktor Acuko Ćiba je psihoteraupeut koja sa svojim pacijentima radi uz pomoć ove naprave – umesto starog dobrog „pričajte mi o svom detinjstvu“, Ćiba će ušetati u vaše snove kao Paprika (što bi bilo ime njenog avatara, a ne povrće po kojem se proslavio Jug Srbije) i na licu mesta vas dovesti u red. Koliko ovakva naprava može da bude opasna postaje jasno kada je ukradu neimenovani teroristi i zaprete da će snove izvesnog mentalno obolelog čoveka upotrebiti kao oružje masovnog uništenja. Doktor Ćiba mora da na duže vreme uđe u kožu svog avatara Paprike i osujeti terorističke planove.

Vizuelno najuzbudljiviji i narativno najkonfuzniji film Satoši Kona zahteva više gledanja da po'vatate konce na temu ko, šta, kako, kad, s kim, i zašto – ali spada u ona ostvarenja koja su dovoljno upečatljiva i originalna po sebi da im možete progledati kroz prste za par rupa u zapletu. Kon ovoga puta stvarnost prelama kroz logiku snova, i s neverovatnim umećem uspeva da dočara tu neuhvatljivu sumanutost. Vrhunac filma svakako predstavlja trenutak kada parada košmara počne da se preliva u stvarni svet. Pogledajte tu scenu pažljivo – ne samo zbog toga što je reč o jednom od najspektakularije animiranih prizora u novijoj anime produkciji, već i zato što je Kon iskoristio scenu da kroz nju provuče žešću kritiku na račun savremenog japanskog društva.